Рашка област је географска област у југозападној Србији која је име добила по истоименој реци.
Све до почетка двадесетог века, а умногоме и касније, овај простор је у европској литератури био познат под именом „Рашка“ или „Стара Рашка“. Касније се за део ове регије усталио и назив Санџак.
У ужем смислу, појам Рашке се односи на слив средњег Ибра и сливове његових левих притока Рашке и Студенице. У ширем смислу, појам Рашке се односи на цело подручје југозападне Србије, које је у средњем веку припадало Рашкој држави. Један део некадашње Рашке државе на територији Србије (без Црне Горе) је познат као Рашка област. Други део историјске Рашке је у саставу Црне Горе.
Историја
На простору Рашке области се зачела српска државна идеја и настала прва српска државна организација под кнезом Властимиром (9. век).
У Расу, српској престоници, на чијим темељима данас лежи Нови Пазар, столовао је велики жупан Стефан Немања, где му се и родио најмлађи син Растко (Свети Сава).
Због бројности и велелепности манастира, који данас одишу духом најраније историје нашег народа, Рашка област назива се и српском Светом Гором. Ту већ вековима леже Жича, Студеница, Павлица, Градац, Кончул (познат и под именом Никољача), Ђурђеви ступови, Петрова црква, Сопоћани…
За време Османског царства, Рашка (у ужем смислу) се налазила у склопу Новопазарског санџака (административне јединице Турске), за чију територију се данас користи назив Санџак.
Термин Санџак данас не представља званично признату административну целину, а и сам назив Санџак се сматра превазиђеним.
Са почетком српске националне револуције 1804. године и са формирањем два српска државотворна језгра – у Шумадији и у Старој Црној Гори, Стара Рашка добила је важну улогу пре свега у повезивању Србије и Црне Горе. У новим геополитичким околностима Рашка област има исти, ако не и већи значај као и пре два века.
Данашњи Санџак обухвата део подручја бившег Новопазарског санџака, а Рашка област (у ужем смислу) је део те територије. Осим Рашке, Санџак се састоји још и од јужних делова Старог Влаха и делова Старе Херцеговине (Пљевља).
Рашка област је регион који се карактерише хетерогеним етничким саставом становништва. Мултиетничност, мултиконфесионалност и мултикултуралност последица је не само њеног географског положаја већ и различитог демографског развитка, миграција, социо-економских и посебно политичких фактора. Послератну трансформацију етничког састава становништва Рашке области прати пре свега тренд смањивања најбројније етничке групе на овом простору – Срба на рачун пораста муслиманског становништва. Становништо Рашке области чине Срби, Бошњаци, Црногорци, Муслимани, етички Албанци и други. Савремени географски распоред етничких заједница у Рашкој области одликује се областима у којима поједине етничке групе имају већинску доминацију, као и крајева у којем су знатније измешани.
Дисперзивним просторним размештајем карактеришу се пре свега Срби. Срби представљају просторно најраспрострањенију етничку заједницу, која већински доминира на 65,7% геопростора Рашке области. Супротно њима, висок степен етничке хомогености имају Бошњаци који су концетрисани на 29,3% територије источног дела Рашке области.
Садашње становништво је старије и јако старе доби, скоро на крају радног века. Релативно су имућни јер располажу земљом оних који су одселили а земљу препустили без продаје. На селу се живи на традиционалан начин, обрада земље је екстензивна и са малим приносима, имања су јако уситњена, едукација и просвећивање становништва не постоји, иновације и нове културе у пољопривреди јако споро долазе. Начин исхране, хигијене и живота људи на селу је деценијама непромењен и доста погрешан. Много се користи алкохол и дуван – због чега већина становништва јако рано обољева и умире.
Код већине становника постоји безнадежност и потпуна дезоријентисаност, тако да се и основне вредности као што су очување здравља, породице, развијање добрих односа, рађање и правилан одгој деце, веровање, планирање на дуги период и слично, потпуно занемарују. Велики број мушке младежи се не жени и нема никакве озбиљне циљеве у животу, већ запуштено живи од данас до сутра.Томе су много допринели и лоши путеви, лоша електрична струја и вода у скоро свим насељима.
Природно окружење: долине река, путева, простори села и градова су претворена у права ругла. Непланска градња, лоше одржавање, лоша организација заштите природе и сакупљања отпада, зарасла необрађена имања и друго су учинили ове пределе потпуно неатрактивним за живот. Гробља су потпуно запуштена, светиње се слабо чувају.
Живот локалног становништва оптерећују и стално напети односи припадника православне вере и муслимана, као последица тешке прошлости.
Шта можемо да очекујемо?
Уколико се не предузму хитно радикалне мере све битне карактеристике опстанка ће следећих година ићи ка погоршању. Стари грађани ће бити још старији и немоћнији, омладина ће сва отићи у градове. Тамо их не чека неки добар живот, али то нама није за утеху. Није за утеху ни то што је слично стање у читавој Србији. Имања ће остати необрађена и ти последњи власници ће гледати да их продају било коме и по било којој цени. Купци могу бити само неки нови бизнисмени или профилисане организације који ће земљи променити намену, неће је обрађивати и вероватно ће је касније препродавати за плацеве трећима. Такве примере већ имамо, нажалост.
Сада су села преполовљена а ускоро могу бити десеткована и потпуно напуштена. Док сеоска имовина буде стајала необрађена наше нове генерације ће тумарати по сиромашним градовима.
Свакако да је за овакво стање највећи узрочник држава са својим безумним системом планирања, законодавства, надлежности и друго. Међутим, можемо рећи да је затајила и локална интелигенција. Када надлежни органи затаје логично је да дође до самоорганизовања локалног становништва на путу обезбеђења услова за опстанак. Очигледно је да недовољна свест, конформизам, корупција и друго су били доминантни код локалне интелигенције па су се мирили и са процесима сопствене пропасти и биолошког ишчезнућа.
Како је могуће учинити заокрет?
Пошто су ове тенденције трајале више деценија сада их је врло тешко променити. Све се ово дешавало као последица лошег система државе а он до сада није промењен. И нема назнака да ће се променити ускоро, док истовремено напредни свет напредује и развија се.
Постоје практично две категорије становништва са којима треба радити:
Да би сви они остали на селу неопходно је да им се пружи велика помоћ. За села треба обезбедити пристојне путеве, струју и воду како би могли да живе у солидним условима. За старије становнике треба обезбедити образовање примерено њиховим потребама о новим технологијама рада, новим усевима, новим начинима како могу са своје земље да имају веће приносе и већу добит, новим начинима вођења домаћинства – који се већ користе у савременом свету.
За млађе такође треба обезбедити образовање примерено њиховим потребама. Наше образовање је у многим аспектима застарело и не учи омладину важним животним лекцијама. Зато треба обезбедити додатно образовање према програмима које користи савремени свет. У оквиру тог додатног образовања могуће је указати деци како могу и на земљи својих очева и дедова, уз додатне вештине и способности, да буду успешни и срећни. Велике могућности постоје у областима образовања деце у изучавању (али озбиљном) страних језика, компјутерских технологија, путовањима, изучавању здравог живота, неговању природе и сл.
Да би сви они остали на селу неопходно је да им се пружи велика помоћ. За села треба обезбедити пристојне путеве, струју и воду како би могли да живе у солидним условима. За старије становнике треба обезбедити образовање примерено њиховим потребама о новим технологијама рада, новим усевима, новим начинима како могу са своје земље да имају веће приносе и већу добит, новим начинима вођења домаћинства – који се већ користе у савременом свету.
За млађе такође треба обезбедити образовање примерено њиховим потребама. Наше образовање је у многим аспектима застарело и не учи омладину важним животним лекцијама. Зато треба обезбедити додатно образовање према програмима које користи савремени свет. У оквиру тог додатног образовања могуће је указати деци како могу и на земљи својих очева и дедова, уз додатне вештине и способности, да буду успешни и срећни. Велике могућности постоје у областима образовања деце у изучавању (али озбиљном) страних језика, компјутерских технологија, путовањима, изучавању здравог живота, неговању природе и сл.
Raška oblast je raj za ljubitelje netaknute prirode.
Raška oblast raspolaže velikim turističkim potencijalom, posebno kada je reč o zimskom i seoskom turizmu, zatim lovu, ribolovu, planinarenju, planinskom biciklizmu i drugim vidovima sporta i rekreacije. Za ljubitelje netaknute prirode, starih običaja, tradicionalnih jela, neobičnih ljudi i skoro zaboravljenog načina života, mesta i lokaliteti Raške oblasti su idealna destinacija.
Jedna od najinteresantnijih specifičnosti koje Raška oblast ima je svakako Pešterska visoravan.
Ovo je najveća visoravan na Balkanu i jedna od većih u Evropi, a predstavlja jedinstven geografski i klimatski prostor u Srbiji. Pešterska visoravan je odvajkada poznata kao izraziti stočarski kraj, za koji se turisti poslednjih godina sve više zanimaju.
Zbog visokih snegova i niskih temperatura Pešter je poznat i kao srpski Sibir, a zbog nadmorske visine i velikog broja kulturnih i istorijskih spomenika, u nekim studijama su ga prozvali i srpski Tibet.